Informativni internet portal Rume | www.grad-ruma.net

Zašto ću se (jednom) kandidovati za gradonačelnika Rume?

Znam, većina vas na samu pomisao da ja vodim grad verovatno se upišala od smeha ili možda i povratila. Ali, stavite prst na čelo i zapitajte se da li mogu biti gori od sadašnjeg predsednika opštine, njegovog zamenika konduktera, njegovog prethodnika radikala, radikalovog prethodnika i tako dalje?

Zašto ću se kandidovati za gradonačelnika Rume?
Ostaci komunističkog režima u istočnoj Nemačkoj. Vidite li negde papirić?

Mislim da ne mogu. Uostalom, malo ko bi i u društvu svojih prijatelja rekao ovako nešto i ostao neismejan, a kamoli javno, na internetu.

U par članaka ću pokušati da vas ne udavim sa onim što sam pribeležio na svom kratkom, ali dovoljno dugačkom "putešestviju" da poverujem da i Ruma može biti primer lepog i naprednog. A možda sam samo hardcore optimista.

Krajem jula boravio sam u Nemačkoj, obišavši i istočnu i zapadnu, prolazeći kroz nekoliko pokrajina, pričajući sa ljudima, kraduckajući i zapisujući ono što bi se moglo preneti u Rumu. Jednostavno, radeći ono što je opštinska kamarila u zadnjih dvadeset godina radila o trošku poreskih obveznika, samo bez onog dela o krađi ideja. Nekako, gde god odem, vidim nešto što bi "leglo" Rumi, pa mi je to prešlo i u neku vrstu opsesije i hobija. Za sada. Ovima na vlasti plaćena putovanja služe za prežderavanje, orgijanje i da im dupe vidi puta.

Naravno, da unapred sprečim one koji traže razloga za pljuvačinu, Nemačka nije jedina zemlja u kojoj sam bio, ali je, za sada, ostavila najveći utisak na mene, što je i razlog ovog i par narednih tekstova.

Prvo što mi je upalo u oči su svakako čisti gradovi, o selima da ne pričam. Na svakom koraku vidi se briga za životnu sredinu u kojoj se stanuje, jer ljudi ne žele da žive u svinjcu. Razvijena svest o razdvajanju otpada na staklo, plastiku i papir, saznao sam, postoji već decenijama. Kod nas i sami znate kako je, da ne dajem primere, dovoljno je da pogledate u svoj travnjak ispred kuće ili u ulaz vaše zgrade i naći ćete limenku piva, omot od čokoladice, zgužvanu praznu kutiju cigareta ili plastičnu flašicu od jeftine žestine. Na samu pomisao da biste bacili papirić bilo gde, bilo bi vas sramota. Jedino ako niste pravo govedo. Smrtovnice i oglasi zalepljeni kojekuda, kao pojava jednostavno ne postoje. Ponekad pomislim da na drveću u Rumi, i u Srbiji naravno, ima više "ukrasa" nego na novodišnjoj jelki.

Ono što me je, takođe, odmah impresioniralo je gradski prevoz u svakom gradu, bilo velikom ili malom, u kom sam boravio. Okačene digitalne table sa redom vožnje, tačnim vremenom dolaska sledećeg autobusa, čiste autobuske stanice bez zalepljenih plakata za najavu neke sisate plavuše u lokalnom klubu, jer naravno, za takve stvari postoje određena mesta. O čistoći i ispravnosti autobusa zaista ne bih trošio reči. U par navrata sam čekao da se uverim da li će autobus doći za "2 minuta", kako je pisalo na tabli. Šta mislite, da li je došao? Sa druge strane, putovanje vozom je bajka, tačno na vreme, bez paradajza i raščerečenih pilića u kupeima, bez gužve, jednog ili dva vagona. Ali, to već spada u domen republike Srbije.

Zašto ću se kandidovati za gradonačelnika Rume?
Poziranje ispred "Zlatnog jahača"

Sam izgled fasada starih zgrada je, najblaže rečeno, savršen. Ruma ne može da se pohvali lepim izgledom fasada ni novijih zgrada u samom centru, o čemu smo već pisali, a kamoli starih koje služe za kancelarije vladajućih stranaka. Spomenici posvećeni znamenitim građanima stoje u svakom gradu, na različitim lokacijama, čisti, neišarani. Mi ne možemo da se brinemo ni o onom u "malom parku", a kamoli da podignemo jedan Atanasiju Stojkoviću, Konstatinu Bogdanoviću, Toši Andrejeviću. U redu, zakucali smo tablu na kuću u kojoj je Mileva Marić Ajnštajn provela svoje detinjstvo, a Turističkoj organizaciji Rume glavna ponuda su crkve, kao vid spomenika. I to je nešto, neko će reći.

Kafići na gradskim trgovima se ne utrkuju koji od njih će imati baštu preko celog trga, do prvog semafora, već je sve sređeno pod konac. Red, dva i dovoljno je. Kome se ne sviđa, neka menja delatnost. Ne trešti različita muzika iz svakog od njih, nema natkurivanja čija će biti glasnija. Muzika se može čuti tiho u samom lokalu ili nikako. Neće vas uslužiti nadrkani konobar u trenerci, već naprotiv. Kada je ljubaznost u pitanju, nisam doživeo niti jednu neprijatnu situaciju, a to pravdam činjenicom da u Nemačkoj postoji raznolikost nacija i boje kože, te ne možete mrzeti sve redom, samim tim što ste prinuđeni da živite sa svima njima. Tetovaže po telu tamo su sasvim normalna stvar, ovde predmet prekog pogleda i etiketiranja raznim imenima, ali i pomodarstvo, a kod poslodavaca izazivaju gađenje. Tako ćete videti tetoviranu ženu kako vozi autobus, radi u knjižari, na blagajni muzeja. I nakon skoro 70 godina od završetka Drugog svetskog rata, Nemce je sramota Hitlera i njegovih dela, te ne postoje vicevi o njemu i Jevrejima, a svakog koga sam pitao da mi ispriča jedan "crnjak" nije znao o kakvim vicevima pričam, gledajući me čudno.

Primetićete da za sve ovo što sam do sada naveo nisu potrebna neka veća ulaganja, već samo mali znak pažnje opštinskih vlasti i želja da se u grad koji vode unese malo reda, kulture i pozitivne energije.

Nastavak sledi...


_______________________________________________________
Vesti iz Rume:

Ostale vesti:

_______________________________________________________
twn Are you sure that you want to switch to desktop version?