Informativni internet portal Rume | www.grad-ruma.net

O Vorkapiću: Prof. Vlada Petrić (teoretičar filma i reditelj)

Često sam se sastajao sa Slavkom Vorkapićem i ovde u Beogradu, a i u Americi nekoliko puta. A, prisustvovao sam i njegovim predavanjima, sarađivao sa njim i prevodio prve njegove članke sa engleskog na srpsko-hrvatski. Dve stvari su me fascinirale kod Slavka Vorkapića.

 

O Vorkapiću: Prof. Vlada Petrić (teoretičar filma i reditelj)


Jedna stvar je bila da je bio apsolutno  dosledan i nepopopustljiv u svojoj koncepciji šta je to umetnost i nije dopuštao da taj koncept, koji je on imao i smatrao da je estetski, da je umetnički vredan, iko dezavuiše ili da kompromituje, što je vrlo važno za Holivud. Holivud je upravo poznat po tome što u velikoj meri vulgarizuje umetnost i podređuje je komercijalizmu i popularnoj zabavi - novcu. Vrlo važan element za čoveka koji se bavi i posvećuje ozbiljno jednom pozivu, a to je umetnost, doslednost do kraja.


Ne dopustiti,  ni pod kakvim uslovima, pa čak ni u Holivudu. Paradoksalno je to da je, možda, najviše popustio kada je došao ovde i snimio svoj prvi igrani film, koji umetnički nije značajan. Jedini igrani film koji je trebao da bude značajno delo umetnika, manje je značajan na umetničkom planu. Tom planu,  koji je on, umetnik, zagovarao, estetskom i umetnički vrednom. Manje je značajno i vredno nego njegovi eksperimenti, eksperimentalni filmovi, rađeni prema čuvenim muzičkim kompozicijama i čak etide koje je pravio sa studentima. To je, priznaćete, prilično paradoksalno. Može se i to objasniti, ali u to neću da ulazim.


Druga karakteristika Slavka Vorkapića, koja me je fascinirala, je da je bio vrlo ozbiljan,  a odjednom veoma duhovit. I to duhovit na jedan čudan način, moglo bi se reći na filmski način. Umeo je da sačeka i pronađe momenat da kaže jednu reč, rečenicu ili čak da opiše sliku koja će kao poenta da objasni celu situaciju o kojoj se razgovara. I zato ću vam ispricati dve anegdote koje sam objavio u časopisu “Novi Filmograf”, koji niko ne čita, pa ih mogu ponoviti.  Anegdote će vam objasniti kakav je Slavko bio čovek.


Prva anegdota se odnosi na njega kao predavača, kada je prvi put došao u Beograd. Marko je rekao da je bio dva puta u Jugoslaviji. Ja sam tim predavanjima prisustvovao, ne redovno, ali na otvaranju sam bio, pa onda kasnije tokom predavanja i pravio sam beleške. To su vrlo značajne beleške jer vrlo mnogo govore o njegovom konceptu umetnosti i proširuju ga daleko izvan onoga što je on pisao i što je ostalo iza njega neobjavljeno. Sećam se da sam bio na poslednjem predavanju u toj prvoj seriji i sedeo u klupi i slušao šta on govori i kad je završio predavanje začuo se veliki aplauz. Kad je polazio ka vratima, jedan student je ustao i upitao: „Profesore, možemo nešto da vas pitamo?“ I on je skoro uhvatio kvaku,  okrenuo se i kaže: „Izvolite!“ Student upita: „ Vi ste celo vreme nama govorili da je vrlo malo u filmovima umetničkog elementa, uglavnom je to zabava, to su atrakcije, to je pozorište... Možete li nam reći sada, pošto odlazite, kad bi skupili sve parčice iz cele kinematografije, iz celog sveta, koliko bi to trajalo, pa da napravite neku montažnu antologiju?“ On se zamislio i kaže: „15-20 časova“. Zamislite, celu istoriju kinematografije, ono što je vredno, on hoce da sažme u 15-20 casova i polazeći ka vratima kaže: „A,  kad bi se iz toga izvuklo ono čisto kinestetičko“, a to je on tražio, on se okrene i nastavi: „Jedno 5 sati“, i ode. To govori do koje mere je on bio kritican i insistirao na onome što je smatrao da je umetnost. Tu, verovatno, ni njegovo ne bi ušlo ništa, ako bi takav proces pravio - procenjivanja vrednosti. To nam govori do koje mere je on bio dosledan u odbrani filma kao umetnosti, a ne kao komunikacije, ne kao političke poruke, ne kao zabave i atrakcije...


A,  druga anegdota je vrlo privatna, intimna. Kad sam drugi put došao u Ameriku, to je bilo u Holivudu. Pitao me je: „Šta vi mislite,  Petriću,  vi ste teoretičar, da li želite da ostanete ovde da studirate? E pa, da vam kažem nešto: Vi niste oženjeni, imajte na umu (a, on je bio oženjen sa Francuskinjom koja je rođena u Americi), ako se oženite srpskom Engleskinjom koja ne govori ni malo engleski,  Vi možete govoriti samo kod kuće engleski, drukčije ne može jer će ona pokušati da nauči naš jezik, pa trebaće vam 15-20 godina i to po onome što ja vidim (a,  ja sam već smatrao da dobro govorim), a ako oženite Srpkinju koja je ovde (u Americi)  rođena, pa govori traljavo engleski (to je valjda mislio na svoju ženu), pa će pokušavati malo da uči, pa će Vas terati da govorite srpski, pa će Vas terati da idete u Srbiju (u Jugoslaviju u to vreme), dakle, trebace vam 25-30 godina. A,  ako oženite neku koja je Srpkinja, a ne govori uopšte engleski i naravno da ćete stalno sa njom govoriti srpski kod kuće i ako sa njom imate dece i  čak i kad nauči engleski trebaće vam 30-35 godina.“ Ja sam se smejao. Posle dve godine opet sam bio u Americi i nađemo se u Njujorku i pričamo. Ja kažem da sam se oženio, a to je isto bila greška, oženio se, pa posle 5-6 meseci otišao u Ameriku i to na nesreću, kažem ja, po Vašoj teoriji sa jednom osobom, jednom gospođom, jednom damom, koja uopšte ne govori engleski nego samo srsko-hrvatski i po onome što ste mi rekli trebaće mi 25-30 godina, sad imam 30 godina, dakle u 60 godini. On kaže: „To je Vaša sudbina“, i  baš pođe da pije Budweiser  i  upita me: „Šta je po zanimanju Vaša supruga?“, a moja žena je Dara Čalenić, glumica. „Glumica? 40!“, Reče potpuno siguran. Da završim anegdotu, ja sam sad u Americi 35 godina, još mi treba pet da dobro naučim engleski. Bio je u pravu.



s8

twn Are you sure that you want to switch to desktop version?