Informativni internet portal Rume | www.grad-ruma.net

O slikarstvu Slavka Vorkapića: Tijana Palkovljević, istoričar umetnosti (I deo)

Ime Slavka Vorkapića dobro je poznato jugoslovenskoj javnosti. Kao istaknuti filmski teoretičar, montažer, režiser i majstor specijalnih efekata Vorkapić je stekao svetsku slavu. Međutim, pored brojnih filmova i tekstova o njemu i njegovom radu, ostalo je skoro potpuno zanemareno da je Slavko Vorkapić umetničku karijeru započeo kao slikar. Zahvaljujući bogatom Arhivu Jugoslovenske kinoteke u kome se čuvaju originalni radovi, kopije crteža i raznolik dokumentarni materijal o stvaralaštvu Slavka Vorkapića, moguće je predstaviti njegov slikarski opus kao posebnu celinu..

 

O slikarstvu Slavka Vorkapića: Tijana Palkovljević, istoričar umetnosti (I deo)


Sačuvani slikarski opus Slavka Vorkapića nije obiman, ili, što je mnogo verovatnije, nije u potpunosti poznat. Njegovi brojni „putovi“ kako ih je nazivao Boško Tokin i konačno opredeljenje za filmsku umetnost najviše su tome doprineli. Među sačuvanim radovima mali je broj originalnih dela: jedno ulje i osam crteža. O ostalim radovima zna se samo na osnovu kopija crteža koje je Slavko Vorkapić poslao Arhivu Jugoslovenske kinoteke i na osnovu fotografija i isečaka iz novina. Iako je po povratku u Jugoslaviju mnogo govorio i pisao o svom životu i filmskom radu, nikada nije spominjao svoje slikarske početke. Zbog toga ovaj rad predstavlja pionirski zadatak u rasvetljavanju likovnog stvaralaštva Slavka Vorkapića.


Osnovni biografski podaci o Slavku Vorkapiću poznati su zahvaljujući njegovim savremenicima, bratu Ranku i prijatelju i saputniku Bošku Tokinu, koji su ostavili vrlo detaljne podatke o njegovom školovanju, ratnim godinama, pariskom periodu i odlasku u Ameriku. Kroz njihove zabeleške može se pratiti sveukupno stvaralaštvo Slavka Vorkapića.


Rođen je u Dobrincima 17. marta 1894. godine. Osnovnu školu i prva četiri razreda Realne gimnazije završio je u Sremskoj Mitrovici, a zatim se sa porodicom preselio u Zemun gde je nastavio školovanje. Susret sa beogradskim umetničkim krugom i Đorđem Jovanovićem, vajarom doprineli su da Vorkapić napusti gimnaziju i školovanje nastavi na Umetničko-zanatskoj školi u Beogradu. O boravku Slavka Vorkapića na umetničkoj školi ne postoje pouzdani podaci: ime mu se ne spominje među polaznicima škole niti u godišnjim izveštajima. Ipak, biografi su potpuno složni u tvrdnji da je bio đak te škole. Podstaknut pozitivnim ocenama i odlučan u želji da se bavi slikarstvom, Vorkapić je 1912. godine konkurisao za stipendiju Matice srpske iz fonda Gavre Romanovića. Iz zapisnika treće sednice Književnog odeljenja Matice srpske održane 12. septembra 1912. godine saznaje se da je od tri prijavljena kandidata za stipendiju predložen Slavoljub Vorkapić, uzimajući u obzir „svedodžbe o uspehu u naukama, vladanju i imovnom stanju roditelja“. Na Glavnoj skupštini Matice srpske 11. oktobra 1912. godine Slavku Vorkapiću je odobrena stipendija za školovanje na Umetničkoj akademiji u Budimpešti. Podaci o boravku Slavka Vorkapića u Budimpešti veoma su oskudni. Tih godina slikarsku akademiju u Pešti pohađali su Petar Dobrović, Vladimir Filakovac, Vilko Šeferov i Ivan Godrum, i sa njima se Vorkapić verovatno i družio. U svrhu svojih umetničkih studija, težeći da se upozna sa aktuelnim evropskim umetničkim tokovima, Slavko je često pravio izlete u Minhen i Beč. Na osnovu zapisnika sednice Književnog odbora Matice srpske održane 31. maja 1913. godine saznaje se da je Slavoljub Vorkapić, vanredni đak Slikarske velike škole u Budimpešti poslao svedodžbu za prvi odsek školske 1912/13. godine, da redovno pohađa predavanja i da se vlada po školskim zakonima. U zapisniku sednice Književnog odeljenja održane 19. jula piše: „Slavoljub Vorkapić, student slikarstva u Budimpešti radio je s dobrim uspehom i vredno“. Na osnovu tih izveštaja stipendija mu je produžena. Pored knjiških podataka o ovom periodu, svedoči i Boško Tokin. On u tekstu Putovi Slavka Vorkapića piše da je Slavko preko raspusta dolazio u Zemun „gde je tada postojala čitava grupa umetnika“ koja je često izlazila u prirodu radi slikanja pejzaža. Toj grupi pored Vorkapića i Tokina pripadali su Srećko Sabljak, Sava Šumanović, Milan Nedeljković, Pera Pap i Borislav Bogdanović. Školujući se u Budimpešti, posećujući Minhen i Beč, Slavko Vorkapić je bio upoznat sa aktuelnim umetničkim tokovima, koje je, tokom boravka u Zemunu prenosio svojim prijateljima. Oni su se „oduševljavali novom umetnošću, videvši u Hodleru najsnažnijeg predstavnika novih moguđnosti“. Tokin piše da je u to predratno doba Vorkapić najviše „radio pejzaže, dosta aktove, nekoliko skica za naredne velike kompozicije, i dva tri crteža fantastično vizionarska. Crtež je njegov već tada bio jasan, čist, koncizan, smisao za komponovanje akcentuirano“. Tokinove tvrdnje ilustruje slika za koju sa sigurnošću možemo tvrditi da je nastala upravo u ovom periodu. To je Ulica, jedino sačuvano ulje na kartonu iz celokupnog opusa Slavka Vorkapića. Natpis na poleđini slike veoma je značajan jer govori o lokaciji takozvane Crvene kuće i iznosi podatak da je srušena 1912. godine. Slika, koja je sasvim izvesno školski rad, izvedena je solidno, jasnim i preciznim crtežom ali, ima veću dokumentarnu nego umetničku vrednost. O ostalim crtežima nastalim u ovom periodu teško je govoriti. Sa sigurnošću se može tvrditi da je tokom školovanja na Umetničko-zanatskoj školi u Beogradu i Akademiji u Budimpešti nastao veći broj crteža rađen prema predlošcima, budući da je to bio metod primenjivan u tim obrazovnim centrima.


Takve odlike pokazuju Vorkapićevi crteži kao što su: Portret muškarca, Ženski stojeći akt i Figura muškarca u pokretu. Studije po poznatim delima renesanse lako su prepoznatljive, a kvalitet crteža potvrđuje ranije navedenu Tokinovu tvrdnju. U prilog datovanju ali i vrednovanju ovih crteža ide i izjava Save Šumanovića: „Mnogo sam u ono vreme naučio od mog školskog druga Vorkapića Slavka koji je imao sreću da izađe iz gimnazije i da se upiše u Beogradu kod gosp. Ljube Ivanovića. Od tog prijatelja naučio sam tehniku olovkom i lepo crtanje po prirodi“. Sačuvani radovi pokazuju da je već tada Slavko Vorkapić dobro vladao crtačkom tehnikom i da je bio talenat vredan dodeljene mu stipendije.


Početak Prvog svetskog rata prekinuo je Vorkapićevo školovanje u Budimpešti. Jedno kratko vreme zaustavio se u Kratovu gde je u gimnaziji predavao crtanje, a zatim se, ponesen ratnim vihorom, obreo u centru najaktuelnijih umetničkih događanja.


Prelaskom u Pariz započinje novo poglavlje Vorkapićevog života. Odmah po dolasku, bez polaganja prijemnog ispita, upisao se na Akademiju lepih umetnosti. Nezadovoljan uslovima i metodama rada napušta je i počinje da posećuje ateljea slikara na Monparnasu. Obilazi muzeje, galerije i bioskope, i učestvuje u umetničkom životu Pariza. U tom okruženju Vorkapić se susreo sa najnaprednijim tendencijama savremene evropske umetnosti što mu je omogućilo da se otrgne od strogih principa akademija. Upoznajući se sa aktuelnim idejama sezanizma, kubizma i primitivizma, Slavko Vorkapić je uneo novine u svoj crtež. Potez postaje slobodniji, snažniji, a akcenat stavlja na formu i eksperimentisanje masama. Boško Tokin piše da je tih godina Slavko mnogo crtao „izvesne ideje prerađivao je nekoliko puta, sve dok nije postigao potpunu sigurnost izraza. To će reći dok crtež nije postao tako jednostavan, u isto vreme kondenzovan a ipak suptilan, da je linija sama po sebi bila sugestivna bez obzira na ono što izražava“.


Aktovi koji nastaju tih godina to najbolje ilustruju: Ženski ležeći akt, Ženski klečeći akt, Orijentalka, Profil žene. Slične osobine pokazuje i jedan od prvih Vorkapićevih radova nastao po dolasku u Pariz, Portret Vuka Mandušića. Junak poznatog epa Gorski Vjenac prikazan je jezikom moderne umetnosti u kome se oseća jak uticaj Meštrovićeve skulpturalnosti. Stav i pogled portretisanog dosledno prikazuju njegovu snagu i značaj. Zanimljivo je istaći da je, iako je prihvatio jezik savremene umetnosti, Vorkapić tematikom ostao vezan za nacionalnu umetnost. Radovima inspirisanim nacionalnom istorijom predstavio se na Izložbi jugoslovenske umetnosti i folklora u Parizu 1917. godine, za koju je izradio prigodan plakat. Koliko su njegovi radovi bili zapaženi svedoči specijalan broj časopisa L' Art et les Artistes, , La Serbie gloriese posvećen navedenoj izložbi. Autor teksta skreće pažnju na dva umetnika - Dragutina Inkiostrija i Slavka Vorkapića ističući da „Slavko Vorkapić, još sasvim mlad, trenutno boravi u Parizu sa velikom dozom nostalgije zbog nevoljnog egzila, junački daje otpor umetničkim uticajima pariske umetnosti. Ovaj mladić zaslužuje ohrabrenje“. Tih godina Vorkapić je nastavio vredno da radi u Parizu i da izlaže pod pseudonimom Istar, pod kojim je ilustrovao dela modernih francuskih književnika. Već 1919. godine Vorkapić se ponovo predstavio na Jugoslovenskoj umetničkoj izložbi u Parizu.


Tom prilikom izložio je Portret savremenika ili, kako je kasnije identifikovano Boška Tokina. U časopisu L'Art et les Artistes objavljen je prikaz izložbe u kojem je autor posebnu pažnju posvetio delu Slavka Vorkapića: „Njegov portret Savremenika, koji reprodukujemo, je visokog nivoa i od sada ga svrstava u najbolje umetnike svoje zemlje“. Uz Vorkapićevog Savremenika reprodukovano je samo još jedno delo Petra Dobrovića. Pozitivne kritike na račun Vorkapićevog rada izneo je Boško Tokin u prikazu navedene izložbe, ističući da je on „jedna od najotmenijih pojava ove izložbe“.


Isti portret reprodukovan je u prvom broju časopisa Zenit 1921. godine ali kao portret Boška Tokina. O vrednostima ovog portreta najbolje govore reči Irine Subotić: „Autor Slavko Vorkapić je u obradu Tokinovog lika uneo više voluminoznosti, tj. skulpturalnosti, tako da sintetičke konture naglašavaju suštinske oblike. U pokretu, osvetljenju i dramatičnosti pogleda, lako zapažamo određene osobine filmske umetnosti, što je postalo definitivno opredeljenje tada mladog Vorkapića“. Portret Boška Tokina se po snazi izraza nadovezuje na Portret Vuka Mandušića. Ipak, u samom crtežu oseća se velika promena budući da linija postaje svedenija, sintetičnija. Linija postaje nosilac njegovog snažnog likovnog jezika.

 


s8

twn Are you sure that you want to switch to desktop version?